Браћо Руси, не брините, Срби су са вама

Браћо Руси, не брините, ми смо са вама

Када је ово уѕвикнула Ивана Жигон на једном од својих гостовања у Русији, сада већ далеке 1999. године, многима је то зазвучало као добар виц. Чак су се и многи наши русофили, додуше „преко срца“ и помало тужно насмејали, осећајући се изиграним од стране Руса, тада предвођених пијаним Јељцином, који осим мало невеште глуме није показао никакав интерес за нашу судбину у моменту док су нас дивљачки бомбардовали.

Али, гле чуда. Већ само пар месеци касније, у августу исте године, на (не)мало чудан начин, на место руског премијера долази (за већину нас) анонимни КГБ'-овац Владимир Путин. А већ крајем децембра, тачније, баш за Нову годину, Јељцин пакује своје крпице а Путин, без избора постаје председник Русије.

Има ли то неке везе са нама Србима?

Изгледа да ипак има. Све су прилике да се једна група младих официра КГБ-а пробудила и схватила где Русија срља са Јељцином на челу. И да је Србија само тренажни полигон за НАТО бомбе и још важније, за нову НАТО доктрину.

Детаље о том тихом пучу не знамо, и тешко да ће скоро бити јавно објављени. Не ѕнамо чак ни да ли то био пуч, ни ко је све учествовао, ни оно најважније, шта га је иницирало. Знамо само како је изведен. Перфектно. А што се везе између бомбардовања Србије и пуча тиче, склон сам да далеко пре поверујем да су и Снежана и свих седам патуљака историјске личности него у причу да бомбардовање Србије није директно утицало на одлуку о свргавању Јељцина. Не може неки озбиљнији циркус на светској сцени да прође без нас, па то ти је.

Гаврило мало ѕапуца на Видовдан 1914. године и цео свет оде дођавола. Хитлер 1941 лепо смисли план „Барбаросу“ ,са одличним „тајмингом“, да се до зиме ушета у Москву и заузме Каспијски басен, кад ето нас 27 марта да направимо фрку. И онако диван план пропаде човеку. Док се замајавао са нама, прође пролеће, ухвати га зима у раскораку и после непуне четири године Руси му закуцаше на берлинска врата.

Сад опет. Ма длака је фалила да амери направе згодан униполарни свет са једним жандаром, ми се једини направимо паметни па никако да легнемо на демонску (пардон, демократску) руду, него терамо неку правду. Људи у свету већ и заборавили шта то беше, а ми досадни ко пундравци. И нормално, изнервирамо Амере, они крену да нас бомбардују, бомбе јако грувају и пробуде неколико руских патриота, Америма за длаку пропаде план а историја крену у сасвим другом правцу. А све због нас Срба, шаке јада у светским размерама. Па после кажу како нисмо „небески народ“.

Што се Путина тиче, сећам се да сам у то време, као непоправљиви оптимиста, безуспешно тражио саговорника са којим бих разменио мало тог мог оптимизма. Америчко тренирање строгоће над целим светом и потпуна отупелост Русије и Кине (њима су и амбасаду полупали у својој безобзирности и охолости) је узело свој данак. Једини коментар који се чуо је био: „Путин? Ма амерички човек, они су га и поставили.“

Заборавили смо да је Русија ипак – Русија. Заборавили смо и Наполеона и Хитлера који скора да су окупирали целу Русију. Скоро. Е па баш то „скоро“ их је коштало главе. И сада је Русија скоро поклекла. По ко зна који пут. Али ни Татари, ни Пољаци, ни Турци, ни Французи ни Немци, па ни ови нови, никако да науче лекцију.

После Другог светског рата, велики енглески генерал и маршал, Монтгомери је лаконски рекао: „У рату има само три правила. Прво, никада не напасти Русију. Друго, никада не напасти Кину. И треће, никада не напасти Русију и Кину одједном“ Биће да је матори ратник био скроз у праву. Само су га ови нови англосаксонски јастребови мало заборавили, пто ће богами да их кошта.

Уствари, можда они нису заборавили ни Монтија ни Кутузова ни Наполеона ни Хитлера.

Али су нас сметнули са ума.