Непознати небески хероји

Немам обичај да гледам такозване образовне ТВ канале типа „History“ који за циљ имају едукацију младежи целог света на начин којим се перфидно глорификује „западни начин“. То раде збиља врло стручно, у холивудском маниру, филујући историјске чињенице успутним појавама, тако да гледаочево поимање приказаног догађаја буде потпуно другачије од стварног значења истог. Још при том слободно могу да кажу да „нема лажи, нема преваре“. Додуше, преваре итекако има, али се тешко може доказати.
Узмимо на пример борбе за Берлин у пролеће 1945. године. Поменуће наратор да заузимање Берлина практично означава крај најстрашнијег рата у историји који су изазвали Немци са Хитлером на челу, поменуће руске и остале жртве и можда још по коју историјску чињницу. А онда имамо „задовољство“ да бар пола емисије гледамо немачке баке које причају о дивљаштву, пљачкама, силовањима и осталим неподобштинама од стране руских војника. И гле чуда. Одједном су улоге измењене и Руси постадоше „лоши момци“. А нико у емисији није изрекао ни једну једину лаж. Јер да је било и пљачки и силовања, не сумњам, вероватно јесте. Могу да сумњам једино у то, да ли је некад и негде постојала нека војска у којој се тако нешто није дешавало. Тешко да у то исто време, од стране неког пијаног Американца није силована ниједна Францускиња (која није била на непријатељској страни), а камоли нека Немица током савезничког освајања Немачке. Сигурно да јесте, само што то неким чудом нисмо видели ни у једној епизоди са западног ратишта.
Пошто скоро свака емисија која обрађује неки историјски догађај после пада Римског царства (до тада су солидно реални, не могу да кажем) обилује оваквим примерима, ретко их гледам дуже од времена потребног да променим канал. Међутим, пре неки дан, у том краткотрајном задржавању на поменутом каналу, уочим да један од авиона који учествује у компјутерски симулираном ваздушном дуелу, носи југословенске ознаке. И стварно, наратор и актер догађаја описују један ваздушни дуел између америчког Ф 15 и нашег МИГ 29, за време НАТО бомбардовања 1999 године.
Као што се могло и очекивати, амерички пилот, који у емисији описује догађај, из тог дуела излази као победник. Нормално, нису Амери луди да описују како „невидљиви“ Ф 117 оре сремске њиве или како свештеник Џеки Џексон моли нашег председника Милошевића да помилује она три маринца које су наши момци наватали у штети. Не сумњам да се све баш тако и одиграло како је у емисији приказано, јер по свему судећи, наши храбри пилоти нису успели да оборе ниједан њихов авион из простог разлога што су наши (застарели модели) МИГ 29 и опрема на њима далеко заостајали за америчким машинама. Али, као и 1941 године, поред и бројне и техничке надмоћности непријатеља, стали су им „на црту“.
Опис саме битке коју нам амерички пилот и наратор дају, уз помоћ одличне анимације је такође очекиван. На том делу ноћног неба изнад Србије, на великој висини, два авиона Ф 15 прате „невидљивог“ Ф 117, нормално, уз подршку свевидећих очију Авакса. Према њима се успиње један наш МИГ 29 и авиони испаљују ракете један на другог. И један и други авион успевају да избегну противникове ракете. Онај „невидљиви“ је за то време наводно толико невидљив да га и пријатељске и непројатељске ракете промашују за пар метара, што је за Американца посебно занимљив детаљ.
А онда тај амерички пилот изговара нешто заиста фасцинантно, и то са извесном дозом збуњености и неверице, али могу се заклети, уз велико поштовање према противнику.
Дословце каже, да је МИГ тада, оставши без ракета, угасио радар и почео муњевито да се успиње и приближава његовој групи у намери да их увзче у блиску борбу. Уместо да бежи и спашава се, наш пилот креће у борбу „прса у прса“. Нормално, „топ ган“ Америма ни на крај памети није падала витешка борба „човек на човека“, већ су са безбедне удаљености и висине, уз помоћ сателита, Авакса и врхунске технике са још пар ракета погодили МИГ. Авион се у ковиту тако брзо срушио, да по оцени Американца пилот највероватније није имао времена да искочи.
Верујем да информација, додуше помало, из „позадине“ о овом изузетном херојству није дата случајно, јер је на овим каналима мало тога случајно. Међутим, нисам сигуран која је њена сврха: да ли неком типичном Американцу треба да одслика „сулуди и непрофесионални потез једнох лошег српског момка“ или гест храбрости и витештва достојан једног Леониде или Дејви Крокета. Али то у крајњој линији и није нарочито важно. Нешто друго је шокантно.
Па зар ја о том херојском чину треба да чујем сасвим случајно на телевизији коју презирем и из уста непријатељског војника (иако није први пут да наши непријатељи на бојном пољу одају почаст српским војницима, задивљени њиховом храброшћу, некада и више од нас Срба), а да при том не знам ни име пилота, ни где смо му подигли споменик (ако јесмо). Зар је могуђе да о његовом херојству нема ни речи у уџбенику историје? Зар је могуће да се ни једна улица или школа не зове по њему?
Уствари, кад боље размислим, па могуће је. Свашта је код нас могуће.

Браћо Руси, не брините, Срби су са вама

Браћо Руси, не брините, ми смо са вама

Када је ово уѕвикнула Ивана Жигон на једном од својих гостовања у Русији, сада већ далеке 1999. године, многима је то зазвучало као добар виц. Чак су се и многи наши русофили, додуше „преко срца“ и помало тужно насмејали, осећајући се изиграним од стране Руса, тада предвођених пијаним Јељцином, који осим мало невеште глуме није показао никакав интерес за нашу судбину у моменту док су нас дивљачки бомбардовали.

Али, гле чуда. Већ само пар месеци касније, у августу исте године, на (не)мало чудан начин, на место руског премијера долази (за већину нас) анонимни КГБ'-овац Владимир Путин. А већ крајем децембра, тачније, баш за Нову годину, Јељцин пакује своје крпице а Путин, без избора постаје председник Русије.

Има ли то неке везе са нама Србима?

Изгледа да ипак има. Све су прилике да се једна група младих официра КГБ-а пробудила и схватила где Русија срља са Јељцином на челу. И да је Србија само тренажни полигон за НАТО бомбе и још важније, за нову НАТО доктрину.

Детаље о том тихом пучу не знамо, и тешко да ће скоро бити јавно објављени. Не ѕнамо чак ни да ли то био пуч, ни ко је све учествовао, ни оно најважније, шта га је иницирало. Знамо само како је изведен. Перфектно. А што се везе између бомбардовања Србије и пуча тиче, склон сам да далеко пре поверујем да су и Снежана и свих седам патуљака историјске личности него у причу да бомбардовање Србије није директно утицало на одлуку о свргавању Јељцина. Не може неки озбиљнији циркус на светској сцени да прође без нас, па то ти је.

Гаврило мало ѕапуца на Видовдан 1914. године и цео свет оде дођавола. Хитлер 1941 лепо смисли план „Барбаросу“ ,са одличним „тајмингом“, да се до зиме ушета у Москву и заузме Каспијски басен, кад ето нас 27 марта да направимо фрку. И онако диван план пропаде човеку. Док се замајавао са нама, прође пролеће, ухвати га зима у раскораку и после непуне четири године Руси му закуцаше на берлинска врата.

Сад опет. Ма длака је фалила да амери направе згодан униполарни свет са једним жандаром, ми се једини направимо паметни па никако да легнемо на демонску (пардон, демократску) руду, него терамо неку правду. Људи у свету већ и заборавили шта то беше, а ми досадни ко пундравци. И нормално, изнервирамо Амере, они крену да нас бомбардују, бомбе јако грувају и пробуде неколико руских патриота, Америма за длаку пропаде план а историја крену у сасвим другом правцу. А све због нас Срба, шаке јада у светским размерама. Па после кажу како нисмо „небески народ“.

Што се Путина тиче, сећам се да сам у то време, као непоправљиви оптимиста, безуспешно тражио саговорника са којим бих разменио мало тог мог оптимизма. Америчко тренирање строгоће над целим светом и потпуна отупелост Русије и Кине (њима су и амбасаду полупали у својој безобзирности и охолости) је узело свој данак. Једини коментар који се чуо је био: „Путин? Ма амерички човек, они су га и поставили.“

Заборавили смо да је Русија ипак – Русија. Заборавили смо и Наполеона и Хитлера који скора да су окупирали целу Русију. Скоро. Е па баш то „скоро“ их је коштало главе. И сада је Русија скоро поклекла. По ко зна који пут. Али ни Татари, ни Пољаци, ни Турци, ни Французи ни Немци, па ни ови нови, никако да науче лекцију.

После Другог светског рата, велики енглески генерал и маршал, Монтгомери је лаконски рекао: „У рату има само три правила. Прво, никада не напасти Русију. Друго, никада не напасти Кину. И треће, никада не напасти Русију и Кину одједном“ Биће да је матори ратник био скроз у праву. Само су га ови нови англосаксонски јастребови мало заборавили, пто ће богами да их кошта.

Уствари, можда они нису заборавили ни Монтија ни Кутузова ни Наполеона ни Хитлера.

Али су нас сметнули са ума.

Тест

Тестирамо нови блог и ликове као на пр. за Тијанин сајт